18. septembra 2016. u Politici je objavljen je članak "Šta se krije iza laži" u kome kritičarka Ane Tasić piše o dvije dokumentarne pozorišne predstave igrane u okviru FIATa - "Balarine" i KoTo(R) o KOTORU.
Tekst iz POLITIKE možete pročitati u nastavku:
Šta se krije iza laži
Podgorica – Na sceni kulturnog centra „Budo Tomović”, u okviru FIAT-a, igrane su dve izuzetne dokumentarne predstave, novosadske „Balerine“, koprodukcija Foruma za novi ples SNP-a i Studentskog kulturnog centra Novi Sad, rediteljke i dramaturškinje Milene Bogavac, i kotorska “KoTo(R) O Kotoru”, koprodukcija nevladine organizacije „Ekspeditio” i kotorskog kulturnog centra „Nikola Đurković”, u režiji Petra Pejakovića.
„Balerine” su višeznačna, šarmantna, detaljno i precizno osmišljena predstava čije su autorke savremene plesačice, Sonja Batić, Frosina Dimovska, Milena Krkotić, Andreja Kulešević, Jelena Marković, Sanja Pavić, Ista Stepanov i Sara Tošić. Krećući od isticanja prvobitnih razloga za profesionalno bavljenje plesom, autorke grade složeni narativ, splet dokumentarnog i dramskog, zavodljivo iznoseći složenu problematiku ličnih i profesionalnih života u savremenoj Srbiji.
Predstava je informativno-edukativna u pravcu otkrivanja detalja profesionalnih života balerina, njihovih napornih treninga, fizičkih ograničenja, utvrđivanja razlika između savremenog plesa i klasičnog baleta, ali i bliskosti plesa sa sportskim aktivnostima. „Balerine“ imaju važne društvene dimenzije, kritički otkrivaju rupe u sistemu, na primer u pogledu neprepoznavanja profesije savremenih plesačica. Takođe ističu suženost prostora njihovog delovanja, napominju neophodnost postojanja alternativne profesije balerina, zbog finansijskog preživljavanja. Istinito se progovara i o ovdašnjim nemoćima tržišta savremene umetnosti, prepreka sa kojima se svakodnevno suočavaju radnici marketinga. Izvođačice u delovima nastupaju ispovedno, potresno, na primer, kada govore o rvanju sa večitim viškom kilograma, suočavanju sa anoreksijom. Ironija korenito prati većinu izrečenih stavova, što stvara značenjski složenije, ambivalentnije polje igre. Uspostavljaju je video natpisi koji se projektuju na zid u pozadini, kao i direktna komunikacija sa publikom. Uključeni su i audio snimci, ispovesti izvođačica, koje pojačavaju snagu verodostojnosti prikaza.
Takođe dokumentarističko delo „KoTo(R) O Kotoru”, nastalo je u procesnom radu sa stanovnicima Kotora, podsećajući nas na seriju predstava nemačko-švajcarske grupe „Rimini protokol”, nastajalu u različitim gradovima, od „100 posto Berlina” preko „100 posto Londona” do „100 posto Melburna”. Kao i tamo, i ovde su izvođači naturščici, stanovnici Kotora različitih godišta i profesija, glumci amateri koji ubedljivo grade predstavu o mukama i radostima života u Kotoru.
Kao u „Balerinama” i ovde je ispletena mreža ispovednih i igranih scena, takođe bitno prošaranih ironijom usmerenom prema lokalnim običajima i mentalitetu, ali i situacijom u današnjem Kotoru izudaranom bukom, kruzerima i bahatim turistima. Izdvojićemo scenu u kojoj jedna od učesnica, arhitekta Sandra Kapetanović, publiku vodi na ironičnu turu „turizma katastrofe”. Ona poletno predstavlja lokalna arhitektonska rugla ili napuštene grozote, nekada ponose grada, poput hotela „Fjord” gde je Mađeli pre nekoliko godina postavio predstavu o Njegošu. Takođe je vredna pominjanja i scena čija je akterka kotorska pozorišna kritičarka Maja Mrđenović. Ona iznosi stvarne iskaze, reakcije građana na njene kritičke tekstove koji otkrivaju bolni primitivizam, ksenofobiju, suštinsku potrebu za gušenjem slobode mišljenja, protiv čega učesnici dižu glas pobune. Ova produkcija je tako i forumska, aktivistička, prostor promišljanja jedne naprednije verzije Kotora, slobodnije i otvorenije, mesta realne, građanske utopije, a ne one lažne, političke.
Dvadesetak Kotorana je donelo autentični, plemeniti amaterizam igre koja je naišla na izuzetan prijem podgoričke publike, verovatno zbog prepoznavanja bitnosti problematike i razorne iskrenosti autora koja se sa lakoćom povezala sa potrebama gledalaca, očigledno gladnih tema koje ih se dubinski tiču. Iako živimo u vremenu medijskih odraza stvarnosti, reklo bi se da im fali elementarne istinitosti, ili suptilnosti u načinu njihovog predstavljanja. U tome se mogu detektovati razlozi popularnosti dokumentarističkih projekata. Oni su moguće otelotvorenje neophodnosti vraćanja opipljivo realnog, u medijskom okruženju lažnih, silikonskih odraza naših života. Svakodnevno smo bombardovani pseudo istinama koje ove dve predstave strpljivo razotkrivaju, čisteći prostor za one stvarne, istine koje katarzično prepoznajemo kao svoje.
Autor: Ana Tasićponedeljak, 19.09.2016. u 09:10
